Svako putovanje ima i onu drugu stranu medalje, o kojoj se i ne govori toliko, pošto budemo pod utiskom svega lepog što doživimo. Ova priča je upravo o tim stvarima na koje treba obratiti pažnju.
Prodavci magle
Bude interesantno na koje sve načine nam ljudi prilaze u pokušaju da nam prodaju neku lažnu informaciju ili bilo šta drugo.
Prodavac magle je vrlo prijateljski nastrojen muškarac koji vam prilazi čim zastanete da pogledate mapu, navigaciju, ili da razgledate grad. Stvara se ispred vas u najkraćem mogućem roku, i počinje sa neobaveznom pričom, koja ubrzo prelazi u ubeđivanje sa raznim lažnim legitimacijama, da je upravo on rešenje za sve naše probleme. Prodavci magle se mogu razvrstati u više kategorija. Mi ćemo izdvojiti samo one na koje ćete sigurno naići.
Prodavci voznih karata
Ima ih svuda i kreću se od ljubaznih do agresivnih. Kako primete da ste turista, odmah će vas saleteti i početi priču da je njihova agencija ovlašćenja od strane Indijske vlade za prodaju voznih karata u svim pravcima. Mi smo čak i pristali da nas odvedu do te njihove agencije, u kojoj na zidu odmah primetite tablu na kojoj stoji natpis da su oni navodno ovlašćeni od strane indijske vlade. Kreće saletanje od ostalih koji su tu, kako su njihove ponude najpovoljnije. Kod ovih maglaša, možete u većini slučajeva da kupite kartu za voz koji ne postoji, a, i ako postoji, cena će biti mnogo veća od regularne. Naravno da nismo kupili kartu, ali je bilo zanimljivo gledati sav njihov trud da nas obrlate.
Nikako nemojte kupovati vozne karte u hostelima u kojima odsedate. Postoji mogućnost pokušaja prevare, ali u većini slučajeva će vam prodati kartu koja važi, samo po dosta većoj ceni. Mi smo doduše imali situaciju u Amricaru gde je vlasnik hostela Hotel M City, izvesni gospodin Avnit, hteo da nam proda voznu kartu za Džajpur po 4 puta većoj ceni, plus je voz kretao ne dana kada smo mi hteli da idemo nego 2 dana posle. Uz njegovu sigurnost da baš kreće dana kada smo hteli. Službenik na stanici nas je razuverio.
Kada je reč o vlasnicima hostela, treba povesti računa o nepostojećim taksama koje su u hostelu Vintage Inn u Delhiju pokušali da nam napalate. Ako bukirate smeštaj preko Booking.com sajta, plaćate samo tu cenu ni jednu drugu.
Zbog mnogo turista koji posećuju Indiju, njihova vlada je odredila turističku kvotu za vozne karte, tako da uvek možete kupiti voznu kartu na železničkoj stanici. To vam je najsigurniji i najjeftiniji način. U Delhiju na Novoj železničkoj stanici postoji posebna kancelarija gde turisti kupuju karte. Tu možete kupiti karte u svim pravcima i praktično odrediti odmah rutu koju želite da obiđete. Ta kancelarija se nalazi na 1. spratu.
Nama su najbesmisleniji bili maglaši koji stoje 100m ispred Nove železničke stanice u Delhiju, i bukvalno havtaju za ruke i ne daju da se prođe, pošto navodno mora da se kupi karta da bi se ušlo na stanicu. Njima isto tako treba agresivno odgovoriti i staviti do znanja da niste neki tamo glupan.
Tuk Tuk vozači
Jedna od boljih stvari koje možete sebi da uradite pre dolaska u Indiju, jeste da sa hostelom/hotelom u koji odsedate dogovorite da pošalju prevoz po vas. Nema potrebe za egzibicionizmom, u vidu traženja prevoza onako izmrcvareni od leta. Biće i za to vremena…
Tuk tuk će vas odvesti gde god poželite, i naravno pokušati da vam naplati što skuplje. Sa vozačima se uvek morate cenkati i pregovarati. Nikada ne pristajte na prvu cenu. Ta cena je uvek duplo, ako ne i više puta veća od normalne. Ono što smo mi shvatili da kada vozač kaze cenu, odmah je prepoloviti i krenuti još malo sa pregovaranjem. I tu se dolazi do neke normale. Opet će te platiti malo više (to je neminovno), ali će ipak biti podnošljivo.
Vozaču treba naglasiti kuda da vozi, pošto vrlo lako dolazi do namerne zabune. Ako hoćete da obiđete neki bazar i ne naglasite kako treba, gde želite da idete, odvešće vas do bazara sa kojim ima dogovor da dovozi mušterije. Svi vozači imaju dogovor sa raznim bazarima i gore pomenutim maglašima za prodaju karata.
Mi smo maksimalno izbegavali Tuk tuk. Samo baš kad mora i to par puta u Delhiju, dok nismo shvatili kako funkcioniše metro. U kojem god gradu da ima metro, treba ga koristi a sa vozačima Tuk tuka obavezno pregovarati i cenkati se. Osim ako vas mrzi i imate viška para…
Prodavci suvenira i odeće
Sve mi razumemo, svako gleda da proda što više i da zaradi. Ali i mi gledamo da ne plaćamo za stvari bezobrazno više nego što treba. Prodavci u Indiji su maheri da te svojom upornošću i slatkorečivošću privuku u svoj bazar, i odatle teško da se izlazi praznih ruku. Kada je već tako, treba biti staložen i ne podlegati ljubaznom pritisku, koji vrše čim se kroči u njihovu radnju.
Za turiste, cene su i do 5-6 puta veće nego za lokalce. Na primer, u Džajslameru gornji deo bluze za pustinju prodavac je cenio 1200 rupija, a na kraju smo kupili za 250 rupija. Ali tada smo već znali koliko šta može stvarno da košta. To je samo jedan od primera, a ima ih koliko hoćete. Ali ima i onih radnji u koje uđete, pitate koliko šta košta, razgledate bez ikakve presije za kupovinom. Do duše, takvih je radnji dosta manje.
Kada se ove neke stvari savladaju, malo se sjedinite sa svakodnevnicom i ponašanjem ljudi, onda počinje pravo uživanje u putovanju kroz Indiju.
Priče sa 2 točka 